Нема двојбе да је и предсједнику добојског СНСД-а, као и предсједнику СДС-а јасно колико су важни медији, конкретно телевизија, у покрићу њихових препуцавања о којима сам раније говорио! Једино чуди да њих двојица у емисији "Потез" РТВ Прњавор од 18. 03. 2014 у 21,00 час медијски мрак у Добоју нису спомињали нити за исти један другог оптуживали.
Да ли господа Марковић и Јеринић нису имали у виду значај медија, посебно електронских, у функцији друштвено-економског развоја, или су наведени темат прескочили свјесни да Град Добој нема развијене медије а да су евидентни кривци и за то и СДС и СНСД?!
Надам се да је јасно свакоме ко сагледава суштину и узроке дубоких поремећаја у Граду Добоју (раније општина Добој) да Добој није стварни центар регије него да је то Прњавор, јер информативни центар Добоја је данас у Прњавору.
Добро би било да чујемо социологе, и ја их овом приликом позивам, да кажу оно што је социологија истражила! Наиме, медији су, у периоду стасања капитализма одиграли кључну улогу у критичком одређењу правца развоја капитализма који је боловао исте бољке које се данас болују на просторима Балкана чије земље покушавају да успостваве либерално-тржишну привреду и развију демократски систем у интересу човјека као индивидуе.
Нећу да будем малициозан и да претпоставим како речена господа нису упозната са значајем медија за развој сваког, а нарочито капиталистичког друштва у коме тек треба да се изграде механизми заштите грађана кроз државне институције. Подсјећам да ми бивши Југословени а данас Срби и други народи нисмо развили своју индивидуалност јер социјалистички сисстем са комунистичком идеологијом такво нешто није допуштао већ народу или народима, свеједно, утувљавао у главу логику стада којим управља пастир персонификован у Титу, односно предсједницима ЦК република, међуопштинских и општинских комитета.
Свремени психијатар Јован Марић је речену појаву препознао као Едипов комплекс, односно комплекс оца који је данас код Срба јако изражен! Онај ко има наведени комплекс оца, тешко да икада може одрасти!
Друга ствар, још можемо срести старије људе код нас који опомињу своје синове, родбину и пријатеље да пзе шта причају, јер их могу чути људи са власти, конкретно, људи служби безбједности иако би требало да су наведене службе завршиле на ђубришту историје!
Башка су, дакле, привредни и езгистенцијални проблеми које објективно имамао данас у Републици Српској а посебно су проблеми које имамо са собом и својим окружењем а који се тичу осјећања слободе као највећег човјековог богатства.
Дакле, питање свих питања у Добоју није ништа од оног што је наступило касније, него у оном што је претходило свему чиме смо данас незадовољни.
Питање је колико се свако од нас данас осјећа човјеком спремним да погледа у лице свог сусједа, брата, дијете, да се запита како је могуће да је као борац за одбрану Добоја могао допустити да ратни профитери и дезертери послије рата крчме државна (читај народна) добра а да сам није дигао глас а још прече мотку како би дао допринос да се пљачкање спријечи!?
Морао је то да уради сваки, иоле, спремнији борац, родитељ и онај ко је држао до озбиљности. Овако, нечињењем смо сви радили у корист бандита и пљачкаша а радили смо директно против своје дјеце која данас вапе за послом и властитим обезбјеђењем егзистенције!
Ово што данс слушамо само су празне приче, без обзира што их причају изабрани посланици, предсједници странака на локалу или на нивои РС! Млаћење празне сламе пошто нисмо имали снаге, воље и умијећа да благовремено лоповима станемо за врат. А све то не би чудло да ми исти нешто раније, у рату, нисмо били спремни дати живот за идеале о каквим су нам причали Караџић, Плавшићева, Милан Нинковић, а касније Додик, Микеревић, Тихомир Глигорић, Борислав паравац и др. Нико од наведених лидера и функционера није се ни нашалио да стане у крај профитерству и криминалу вршеном наочиглед народа. Чинио је то понеко изузетно, пуковник Славко Лисица, на примјер. Можда би за почетак отрежњења требало прочитати његове књиге Командант по потреби и Командант без потребе у којима доста пише о Добоју у коме је имао командно сједиште. Легендарни пуковник је још у рату схватио гдје леже наши каснији људски падови, те зашто нисмо добили рат који смо објективно могли добити, али субјективно не: дао је до знања како ћемо губити све касније битке против истих бараба и лопова којима смо благонаклоно у рату гледали кроз прсте!
Да ли господа Марковић и Јеринић нису имали у виду значај медија, посебно електронских, у функцији друштвено-економског развоја, или су наведени темат прескочили свјесни да Град Добој нема развијене медије а да су евидентни кривци и за то и СДС и СНСД?!
Надам се да је јасно свакоме ко сагледава суштину и узроке дубоких поремећаја у Граду Добоју (раније општина Добој) да Добој није стварни центар регије него да је то Прњавор, јер информативни центар Добоја је данас у Прњавору.
Добро би било да чујемо социологе, и ја их овом приликом позивам, да кажу оно што је социологија истражила! Наиме, медији су, у периоду стасања капитализма одиграли кључну улогу у критичком одређењу правца развоја капитализма који је боловао исте бољке које се данас болују на просторима Балкана чије земље покушавају да успостваве либерално-тржишну привреду и развију демократски систем у интересу човјека као индивидуе.
Нећу да будем малициозан и да претпоставим како речена господа нису упозната са значајем медија за развој сваког, а нарочито капиталистичког друштва у коме тек треба да се изграде механизми заштите грађана кроз државне институције. Подсјећам да ми бивши Југословени а данас Срби и други народи нисмо развили своју индивидуалност јер социјалистички сисстем са комунистичком идеологијом такво нешто није допуштао већ народу или народима, свеједно, утувљавао у главу логику стада којим управља пастир персонификован у Титу, односно предсједницима ЦК република, међуопштинских и општинских комитета.
Свремени психијатар Јован Марић је речену појаву препознао као Едипов комплекс, односно комплекс оца који је данас код Срба јако изражен! Онај ко има наведени комплекс оца, тешко да икада може одрасти!
Друга ствар, још можемо срести старије људе код нас који опомињу своје синове, родбину и пријатеље да пзе шта причају, јер их могу чути људи са власти, конкретно, људи служби безбједности иако би требало да су наведене службе завршиле на ђубришту историје!
Башка су, дакле, привредни и езгистенцијални проблеми које објективно имамао данас у Републици Српској а посебно су проблеми које имамо са собом и својим окружењем а који се тичу осјећања слободе као највећег човјековог богатства.
Дакле, питање свих питања у Добоју није ништа од оног што је наступило касније, него у оном што је претходило свему чиме смо данас незадовољни.
Питање је колико се свако од нас данас осјећа човјеком спремним да погледа у лице свог сусједа, брата, дијете, да се запита како је могуће да је као борац за одбрану Добоја могао допустити да ратни профитери и дезертери послије рата крчме државна (читај народна) добра а да сам није дигао глас а још прече мотку како би дао допринос да се пљачкање спријечи!?
Морао је то да уради сваки, иоле, спремнији борац, родитељ и онај ко је држао до озбиљности. Овако, нечињењем смо сви радили у корист бандита и пљачкаша а радили смо директно против своје дјеце која данас вапе за послом и властитим обезбјеђењем егзистенције!
Ово што данс слушамо само су празне приче, без обзира што их причају изабрани посланици, предсједници странака на локалу или на нивои РС! Млаћење празне сламе пошто нисмо имали снаге, воље и умијећа да благовремено лоповима станемо за врат. А све то не би чудло да ми исти нешто раније, у рату, нисмо били спремни дати живот за идеале о каквим су нам причали Караџић, Плавшићева, Милан Нинковић, а касније Додик, Микеревић, Тихомир Глигорић, Борислав паравац и др. Нико од наведених лидера и функционера није се ни нашалио да стане у крај профитерству и криминалу вршеном наочиглед народа. Чинио је то понеко изузетно, пуковник Славко Лисица, на примјер. Можда би за почетак отрежњења требало прочитати његове књиге Командант по потреби и Командант без потребе у којима доста пише о Добоју у коме је имао командно сједиште. Легендарни пуковник је још у рату схватио гдје леже наши каснији људски падови, те зашто нисмо добили рат који смо објективно могли добити, али субјективно не: дао је до знања како ћемо губити све касније битке против истих бараба и лопова којима смо благонаклоно у рату гледали кроз прсте!
