Догађај о коме пишем одиграо се на периферији града Добоја, али пошто је општина Добој својевремено проглашена Градом у административном смислу, онда се и догађај о коме пишем , сљедствено наведеном бирократском салту појмова, десио у Граду Добоју (Макар то звучало апсурдно, али тако је).
Уствари, ја сам у прилици да, упркос подужој колони новинара од заната из Добоја који извјештавају за електронске и писане медије, саопштим једну вијест о јучерашњем догађају у Граду Добоју. Потом, наравно, слиједи коментар о нечињењу информисања из нашег Града, било да је то нечињење случајно или намјерно.
Свједоци смо да се у медијима у протекло вријеме саопштавало доста важних, али и богме и доста неважних ствари. А остављам да читаоци изведу закључак колико је важан (важан за информисање!) догађај о коме је ријеч:
Јуче, дана 15. 06. 2014. године на мјесном гробљу у Костајници код Добоја сахрањен је Никола Јоргић Јорга уз присуство родбине, пријатеља и познаника који су дошли да му одају посљедњу пошту. Никола Јоргић је преминуо седам дана раније у Њемачкој гдје је издржавао доживотну казну затвора на коју је осуђен за геноцид почињен у општини Добој током протеклог рата у БиХ. Јоргића, који се послије рата био упутио у Бохум, гдје су му живјеле супруга и кћи, ухапсила њемачка полиција а Окружни суд у Дизелдорфу осудио на наведену казну, коју је потврдио и Европски суд за људска права у Стразбуру одбивши апелацију оптуженог. Треба напоменути да је Никола Јоргић умро од рака од чега су махом умирали до сада српски притвореници у затвору Трибунала у Хагу и осуђеници овог суда који су казну издржавали диљем Европе.
Поставља се логично питање: зашто ниједан од многобројних медија који имају своје дописнике из Града Добоја није присуствовао наведеном догађају и извијестио јавност о истом?! Наиме, до сада је случај Николе Јоргића, почев од хапшења, суђења и осуде медијски био присутан не само у БиХ већ и шире а Википедија садржи низ података о наведеној особи, као што их садрже и други постови на интернету. Дакле, ради се о особи референтној за информативни сектор и нема оправдања за оне који зазиру од писања о Николи Јоргићу, посебно у поводу његовњ смрти и сахране у родном селу код Добоја.
Наведени приступ нечињења медија рјечито свједочи о медијској зависности од оних који их плаћају! Ти исти босови одлучили су својевремено да угасе све добојске електронске медије изузев општинског Радио Добоја и да информисање за новац наручују код РТВ Прњавор, РТВ БН, АТВ и других мање или више потнатих телевизија у Републици Српској и БиХ, Дакле, онима који плаћају медијско извјештавање из града Добоја и Града Добоја, очито се то да закључити из приложеног, није одговарало да се у јавности данас подсјећа на Николу Јоргића Јоргу или Јоју како се својевремено у ратно доба иста особа ословљавала у пјесми "Јоја од Добоја" која се често емитовала на таласима тадашњег Српског радио Добоја! Исто тако, недвојбено се може закључити да осуђеник за геноцид на подручју општине Добој и вођа паравојне групе, како је оптужница квалификовала оптуженог Јоргића, није био сам толико моћан да му у Добоју 1992. године нико није могао стати у крај. Прије ће бити да је надлежнима у цивилној или војној власти у Добоју у наведено вријеме одговарало да се експонирају одређене "ситне рибе" попут Јоргића како на површину не би испливала стварна одговорност крупнијих риба! Да подсјетимо, те крупне рибе данас имају судске истражне досијее у судовима и тужилаштвима у Федерацији БиХ који су отворени и леже у ладицама све док виновници плаћају наведени стенд бај аранжман и испуњавају Бошњацима све захтјеве у погледу позиција власти у Градској скупштини и управи.
Још да кажемо, Никола Јоргић је током рата слободно ходао Добојем у полицијској униформи и, како је јавност могла да се упозна из свједочења извјесних добојских челника у Хагу, имао је слободан пролаз до ухапшеника у добојском Окружном затвору!
Намјерно не коментаришемо пресуду и висину казне покојном Николи Јоргићу, јер није на нама, већ на историји да суди објективно и непристрасно свакоме па и покојном Јоргићу. Сматрамо да је хришћански и људски да се не прећути чињеница да су 16. јуна ове године земни остаци Николе Јогрића Јорге покопани у његовом родном мјесту а након што је седам дана раније испустио мученички своју душу у казамату у Њемачкој. Бог да му душу прости и нака му је лака црна земља!
