(2)
Српски
сусједи Хрвати, живећи вијековима у додиру с моћним империјама каква је било Франачко
Царство, Угарска или Хабсбургшка Монархија, објективно су имали мало изгледа да
очувају своју посебност. Исту судбину имали су и остали западни Словени, с том
разликом што они данас не теже фалсификовању историје и не праве од црног
бијело како то раде Хрвати. Довољно је у прилог изнесеној конататацији поменути
само покушаје хрватских историчара да изведу етногенезу Хрвата ''изравно'' од
Иранаца, њихових тобожњих предака. О данашњим Бошњацима, тј. дојучерашњим
Муслиманима, а прије тога Србима или Хрватима муслиманске вјере или пак
национално неопредијељенима, нема се шта посебно коментарисати јер су они у 20.
вијеку четири пута мијењали своје «теорије» о томе ко су и шта су.
С разлогом су Стари Римљани
срочили максиму о историји као учитељици
живота.
Европски народи, који су се констутуисали касније и усвојили тековине античке
цивилизације, преузели су наведену мудрост и тако је учинили неспорном за сва
времена. Исто тако, на темељима грчке и римске цивилизације и културе, потоњи
Европљани су утемељили своју културну основу и временом на њој развили своје
посебности које су и дан данас видљиве.
Из кратког историјског прегледа о стварању модерне српске државе видљиво
је да су Срби, попут Грка, рецимо, одмах по збацивању турског феудалног јарма
приступили формирању националне државе. Није било ниједног тренутка колебања
нити лутања на том путу , јер су они послије четири вијека робовања под туђином
само обновили оно што су имали прије губљења самосталности. Наравно, није на
том путу све ишло глатко, јер је коначно признање неке државе у тадашњој Европи
зависило од великих сила. Србија није чекала
некакву милост да јој велике силе додијеле самосталност, већ је
властитом борбом против Турака показала снагу и умијеће да извојује слободу и
да је осигура формирањем своје државе.
Кривотворства хрватских
историчара
Српски сусједи Хрвати слободу су
изгубили 1102. године, што и не споре
хрватски
историчари, само ти исти историчари не наглашавају довољно да се радило о
средњовјековној Хрваској која није тада у себе укључивала области Дубровника,
Далмације, острва јужног и средњег Јадрана, Истре и источне Славоније. Неке од
наведених области нису до конца другог свјетског рата никада припадале Јужним
Словенима, па тако ни Хрватима. Истру и низ острва добила је Федеративна
Народна Република Југославија као земља побједница у другом свјетском рату и
као чланица антихитлеровске коалиције, а не Хрватска, о чему се данас нашироко
говори у јавности која с правом пита да ли има основе да Истра и многа
јадранска острва трајно припадну Хрватској с обзиром на чињеницу да их она
посједује тек од тренутка кад се отцијепила од Југославије. Хрватски историчари
фалсификују и чињеницу о томе да је Угарска фактички покорила Хрватску почетком
12. вијека и проиѕвољно «крсте» потпадање Хрвата под Угарску као
«хрватско-угарску нагодбу». Да је стварно постојала угарско-хрватска држава,
она би задржала такав назив у сложеном имену државе Аустро-Угарска Монархија,
која је постојала као фактичка државна заједница Мађара и Аустријанаца. У том
називу Хрвати се не спомињу иако су за цијело вријеме постојања Аустро-Угарске
Монархије хрватски крајеви потпадали под власт наведене државе.
Историја коју су писали
непристрасни странци почев од Херодота наовамо,
биљежи
да су јужни крајеви данашње Хрватске (Дубровник и обала Јадрана са острвима до
ушћа Неретве ) припадали српској средњовјековној држави све до њеног пада под
турску власт. Потом је Дубровник чинио самосталну Дубровачку Републику, а сва
острва и добар дио јадранске обале припадали су Млетачкој Републици све до
Наполенових освајања ових крајева и стварања Илирских провинција. Континентални
хрватски крајеви су фактички све до 1867. године припадали Угарској, која је
наведене године ступила у државни савез с Хабзбуршком Монархијом при чему је
настала Аустро-Угарска Монархија. До
наведене године Хрвати су имали под Угарима одређен степен аутономије, свој
Сабор и бана, али су неспорно били утопили свој национални идентитет дијелом у
мађарски а дијеком у германски национални корпус о чему свједочи онај дио
хрватске историје који је познат под називом илирски покрет. Тридесетих година
19. вијека у Загребу је постојао Хрватски сабор и хрватски бан, али је службени
језик у свим сегментима употребе био њемачки и мађарски.
Дакле, Хрвати су били у саставу Угарске, али у потпуно подређеном
положају. Ништа боље нису прошли Хрвати ни касније у оквиру Аустро-Угарске
Монархије.
Хрвати и Срби
као војници Аустро-Угарске Монархије
На просторе Хабзбуршке Монархије Срби су се досељавали у знатном
броју од самог почетка турске власти у
Босни и Херцеговини. Неспорно је да је на потезу Вировитица- Карловац- Карлобаг
Хабзбуршка Монархија од српског живља формирала Војну крајину као кордон
одбране од турских надирања према својој пријестолници. Створивши временом тако
од Срба професионалне војнике Монархија их је користила и у одбрани своје
границе према Млетачкој Републици, те за војне походе на Француску с којом је
деценијама водила крваве ратове. Општепозната је чињеница колико су нескривено
објективни Нијемци цијенили српског војника-витеза. Забиљежене су изјаве
хабзбуршких војсковођа о томе како би они могли покорити цио Стари свијет само
да имају сву војску као што су Срби у њој. А Срби, свјесни да су само најамници
у туђој војсци, нису се због наведених ласкања дичили. Не чине то ни данас,
иако су комплименти о њиховом витештву
разлог да се српски национ подичи, посебно данас када тај српски национ
неки нови генерали са Запада називају геноцидним и склоним масакрирању
противника па и цивила.
Насупрот Србима, Нијемци су у
протеклим стољећима жигосали своје војне
поданике
Хрвате као монструме пред којима свака Њемица треба да сакрије своје дијете и
заклони своје очи. О овом феномену је недавно на једној од бх телевизија
говорио високо позиционирани хрватски политичар изрекавши при томе пред
ТВ-аудоторијумом дрску лаж. Наиме, он је
навео како су «хрвтски војници у аустро-угарско вријеме били на гласу и тако
страшни по изгледу да је телал ишао испред њих и овако упозоравао: 'Мајке и
сестре, склоните дјецу да се не уплаше, иду хрватски војници и часници!» Истина
је, нажалост, сасвим другачија. Истину о Хрватима као монструмима од којих се
требало плашити забиљежиле су хабзбуршке војне хронике и та истина гласи овако:
«Хрвати у борбу с Французима улазе тек пошто су претходнице разбиле одбрану
противника. Они се не труде да гоне противника, већ застају код рењениг
непријатеља како би га дотукли користећи при томе најсвирепије поступке које
људски ум не може да прихвати: наиме, они се не задовољавају пуцњем у рањрног
противника, него га масакрирају одсијецајући му при томе уши, нос, језик или
вадећи очи и све то похрањују у свој
торбак.»
Тако се, из разлога освједочене
монструозности Хрвата , код Нијемаца
увријежило
мишљење да од таквих монструма треба склонити своје мајке и сестре које је
телал испред војске управо на такво нешто упозоравао. Наведене чињнице су добро
познате сваком данашњем војсковођи Уједињене Европе, али за њих не би било
политички исплативо понављати истину о Хрватима, који су увијек били марионете
у рукама јачих као што су марионете и данас. Сушта је истина да Хрвати нису
јунаци нити су то икада били. Историја, наиме, није забиљежила такво нешто.
Искуства Срба с Хрватима из три минула рата (први и други свјетски рат,
те рат 1991-95.) требало би да опамете сваког припадника српског народа да с
припадницима хрватског народа није могуће градити суживот и перспективну
будућност за своје потомке. Такође, Срби имају обавезу да поштују и на
пиједесталу држе историју као учитељицу живота како би им она непрекидно било на памети и упозоравала
их да се подлаца треба чувати иако нико од њих не страхује
