ЦЕРИЧКА ПРОРОЧИЦА

Не тако давно Церик је био варош у којој је живот текао мирно, без већих потреса и неизвјесности. Мало је ко од варошана имао разлога да се жали како не може састављати крај с крајем, наравно, уколико тај није би потпуни узалудник и пропалица. Сви су они имали посао у некој од пет фабрика које су опасивале варош, а слободно вријеме проводили на пространом тргу и шеталишту већма него између четири зида својих кућа и станова. Важили су за дружељубив свијет који је увијек налазио разлога да нешто прославља и уз то залива добром капљицом. Укратко, били су задовољни животом јер им није ничег недостајало, осим птичијег млијека, како су у шали говорили.

О тим некадашњим мирним и срећним временима остала је анегдота коју су забиљежиле Церичке новине, из које се види како се извјесни Тољага, дописник београдских Вечерњих новости, почетком осамдесетих година прошлог вијека морао одселити из ове вароши јер се у њој није догађало ништа важно што би могло занимати широку јавност и о чему би сироти новинар извјештавао своју редакцију.

Додуше, било је и онда међу варошанима божијих створова мимо свијета, каквих има свуда у нашим крајевима, који су наопачке насађени и којима смета све постојеће. Такви су, вјероватно, маштали и сновали да враг однесе церичку идилу, умјесто које би потом наступио буран и непредвидив начин живота.

И, на велико чудо, овим другима се сан испунио до краја. Сада они, послије страшног вишегодишњег рата, у коме се њихова варош налазила на самој линији фронта, имају код своје куће све оно што су некада могли видјети само у страним филмовима: насиље, криминал, дрогу и проституцију . А страначке борбе, које су се овдје зачеле и прије завршетка рата, у првим поратним годинама толико су испарцелисале варош уздуж и попријеко и толико залудјеле и промијениле варошане да их ни рођене мајке више не могу познати. Данас овдје догађаји престижу једни друге, па Нове церичке новине тешко успијевају да забиљеже све што се деси у вароши и читавом крају. Ове новине су једини церички прозор у свијет, јер су локални радио и телевизија морали престати с радом по одлуци странаца који у Босни и Херцеговини, послије Дејтонског мировног споразума, све контролишу и држе у својим рукама.

Оно што не забиљеже новине не значи да се није ни догодило; ту су докони варошани који о свему усмено обавјештавају једни друге. Сада кад не ради ниједна од пет фабрика, њима то преношење и препричавање догодивштина, надуго и нашироко, добро дође да „убију вријеме“ кога имају на претек. И, пошто су се  подобро охладили од страначког жара, којим су протеклих година пламтјели, имају више времена и разумијева за сусједе и кад им нису политички истомишљеници. Исто тако, нашем свијету, који је изгубио готово све што је некада имао, данас не мањка наде, маште и вјеровања у чуда...

    *   *   *

Недавно – има томе више од мјесец дана – наки странац се обрео у Церику.

Залутао, ваљда, шта ли?! Овдје су људи са стране поодавно престали долазити. Дошљак, маркантан - стасит и дугокос - брзо је пао у очи, лако примљен у друштво и почео разбацивати паре. Они с којима се упознао и представио као Бобо, процјењују да је могао имати преко тридесет, али мање од четрдесет година. Ко је он стварно био и откуда је приспио, то га нису ни питали јер Церичани, по природи, нису били ситничави и подозриви. Код њих се дошљак са стране увијек могао осјећети као у својој кући. И тако, негдје у ситне сате, пошто је наручио пиће свима присутним у кафићу на тргу, гдје се с друштвом обрео на крају, странац је пожелио да се обрати присутнима и без тешкоћа добио ријеч. Присутни га нису одмах добро разумјели, јер је говорио  неповезано ...како долази с приморја ...гдје је сусрео чувеног Руса...мага код кога је ишао да му овај прорекне судбину. А онда, кад то нико није очекивао заурлао је:

-Церичани! Сабраћо моја! Патеници једни! Свима нама се примиче Црни Петак! Смак Свијета ће се и овдје догодити у други петак рачунајући од данашњег. Тако је Маг рекао и ја вам дословно преносим Његову поруку! Судбина је, браћо моја, неизбјежна и ту се више ништа не може. 

Иза тога кренуо је према вратима, а присутни мислећи да је човјеку дошао зорт од превише пића, у тајцу су чекали да се врати. Али, тајанствени странац се више није појавио ни те нити било које друге вечери.

Странчево пророштво о скором Крају Свијета, сутрадан се пронијело и, попут куге, раширило по вароши и њеној околини. Наредних дана ни о чему другом се више није говорило. Маштовити гласници су у странчеве ријечи уплели мноштво нових детаља и учинили их толико увјерљивима да се није могао срести ниједан невјерни Тома који би у њих посумњао. Нешто као колективна хистерија заталасало је Церичане и, послије толико година размирице изненада, одједном, сложило. Многи су у томе наслутили уплив невидљивог прста судбине.

-Нека, нека - понављали су варошани у свакој прилици обраћајући се једни другима.  - И право је тако, само нека је исто за све нас! Неки су се већ осилили и умислили да су Бога ухватили... да не кажем за шта!

Читалац ће моћи да се на овом церичком примјеру  изнова увјери колико је снажна и неизљечива пучка тежња за правдом и једнакошћу.

Ако су се варошани брзо покорили наговијештеној судбини, не видећи никаквог начина да се одупру њеној фаталности, њихова црква је скочила на ноге и ухватила с тим у коштац рачунајући да једним ударцем истовремено може оборити двије мухе. Њихов прото Михајло сачекао је недјељну службу у цркви и, послије молитве, на проповиједи осуо паљбу на невјернике који шире Сотонин глас о Страшном суду.

-Страшни суд је извјестан – загрмио је прото својим јасним баритоном - и ту нема сумње! Посумњати морате у глас о Крају Свијета  који шире лажни пророци: некакви магови и врачаре, слуге Сотоне. Неће Господ посебно најављивати  дан и час Страшног суда, који је давно најављен непријатељима Христа. Они морају у страху живјети управо зато што кобни час не знају. Зато вас позивам, христољубиви роде, да се оканете пророка и пророчица и да вјерујете само јединоме Богу и својој цркви!

Прото се уздржао од помињања ичег конкретнијег у цијелој ујдурми за коју је у себи кривио церичке врачаре увјерен да су оне, обадвије или бар једна од њих, кумовале новом узнемиривању Церичана. Нема томе ни три мјесеца како је он једну недјељну проповијед искористио да раскринка самозване пророчице: Цветану, прозвану Моравка, која је живјела у вароши, и Радославку с Церичког брда. Њих двије су се послије смрти Свете Илинке, како је стару врачару у церичком крају и старо и младо звало, прогласиле Илинкиним насљедницама и наставиле њезину работу. Илинка је отишла Богу на истину прије равно годину дана па се варош  била смирила, а прото Михајло понадао да се ријешио вјештичијег соја, како је говорио. Понадао се, али закратко: двије дрзнице, Цветана Моравка и Радославка с Церичког брда, које су одмах иза Илинкине смрти почеле гатати, а након пола године то су објавиле на сва звона и тако изазвале проту Михајла. Његова порука обадвјема била је јасна и недвосмислена: да се моле Богу и одустану од грешних мисли, а о врачању нема ни говора ако не желе да с њим ратују.

Одговор који је прото убрзо добио, био је јасан и, изнад свега, дрзак. И Цветана и Радославка су му поручиле да гледа своја посла и помаже несретном  народу ако умије, а да, ни случајно, не запиње за њих, јер оне раде свој посао и њега не дирају. Прото није имао избора и прихватио је изазов да се јавно обачуна с церичким врачарама раскринкавајући и анатемишући их пред свијетом.

Церичани су сви одреда  подржали проту, чак и они међу њима, који нису били вјерници.

Врачаре, не очекујући директан ударац тамо гдје су биле најтање, примириле су се и заћутале. Цветана је избјегавала да се појављује чешће у вароши као до тада, а онда убрзо отишла на село у коме је њен муж наслиједио родитељску кућу. Они који су долазили у варош из тог села, доносили су вијест да Цветана тамо увелико реновира кућу, набавља живину и козе и, по свему изгледа , да ће тамо живјети. За Радославку се говорило да се покоцкала с мужем и отишла с Церичког брда,  можда у Њемачку, а можда се вратила у своје село на Озрену.

Сад, кад се нашао пред најавом катастрофе, свијет у вароши се почео сашаптавати питајући се шта се то заисата десило са Цветаном и Радиславком и зашто сада, кад је најпотребније, нема никаквог гласа од њих.

-Е, да је Света Илинка жива, ни дана не би разбијали главу нагађањем и бригом.           Знала је та гдје је небо кукама прибијено. А, ове млађе, што се издају за њене насљеднице, нису јој ни до кољена и сумњамо да ишта знају. Да знају, појавиле би се, сада или никада.

Тако су у очајању мудровали варошани и летаргично се препушталинајављеном удесу.

     *   *   *

Седми дан, од онда када је искрснуо тајанствени странац, у вароши се појавила Цветана, и то не кришом него се ушетала право на варошки трг.

Било је касно поподне, вријеме кад се на тргу и шеталишту нашло све што ноге могу да носе. Цветана је дошла из једне споредне улице и прикључила шетачима који нису одмах могли да се снађу и схвате да је ова њихова суграђанка поново с њима. А она се држала лежерно и као да се није трудила да привуче пажњу шетача.

Тек кад је наишла на варошане, с којима је дотле доста хљеба појела и кафе попила, није их могла тек тако минути, него се зауставила и ступила у разговор. Мало, по мало, заустављали су се и други шетачи окружујући тако Цветану и укључујући се и сами у разговор Кад је неко из масе гласно поставио Цветани питање о томе да ли је Смак Свијета на прагу, гомила се одједном утишала чекајући реакцију анатемисане пророчице.

-То је глупост, лаж тобоже великих пророка! – одвалила је Цветана вичући како би је што више свијета чуло. – Могу они причати што год хоће, јер се њима   верује.

-А, ја вам кажем – застала је Цветанау говору дубоко уздахнувши – Смака Света неће бити! Бар ја, ваша Моравка, тако видим и то проричем... Ја над овим градом сада не видим, нити слутим икакво зло у догледно време. Што се тога тиче, можете спавати мирно, осим ако вас нешто друго не мучи. А и за то друго ваша Моравка има лека. Бог ми га казао кад ме одредио да помажем људима.

Маса је ћутала пуштајући Цветану, да  прође и оде својим путем. На крају трга чекао ју је аутомобил с једним јединим сапутником који није до тада излазио вани. Кад је Цветана пришла ауту, стасит мушкарац негдје између тридесетих и четрдесетих година, ошишан до голе коже, , дигао се журно и с вањске стране, џентлменски, отворио врата гледајући даму право у очи.

-Као што видиш, победили смо! - рекла је Цветана намигнувши весело свом пријатељу.

*   *   *  

Цветанино пророчанство да Смака Свијета неће бити онако како га је неко у Церику обзнанио, дочекано је с видним олакшањем и опуштањем.  Али, још се није тврдо повјеровало у то као једину истину: ваљало је сачекати наводни Црни Петак и увјерити у истинитост датог пророчанстава.

И кад је  дошао петак, нешто као лака дрхтавица држало је варошане више од двадесет четири часа. Ни послије откуцавања поноћи док су часовници почетак новог дана, нико се није усуђивао да у невремдоба склопи очи, све док се нису забјеласали трачци новог дана.

Тек тада, помињући Божије име, многи варошани су легли у постељу. Неки, који то никада не чине, легли су и овај пут ћутке, а добар број њих помислио је на Цветану овјеравајући јој ново име Моравка, задовољан што је њихова Света Илинка добила достојну насљедницу.