ЦЕРИЧКА ПРОРОЧИЦА

Не тако давно Церик је био варош у којој је живот текао мирно, без већих потреса и неизвјесности. Мало је ко од варошана имао разлога да се жали како не може састављати крај с крајем, наравно, уколико тај није би потпуни узалудник и пропалица. Сви су они имали посао у некој од пет фабрика које су опасивале варош, а слободно вријеме проводили на пространом тргу и шеталишту већма него између четири зида својих кућа и станова. Важили су за дружељубив свијет који је увијек налазио разлога да нешто прославља и уз то залива добром капљицом. Укратко, били су задовољни животом јер им није ничег недостајало, осим птичијег млијека, како су у шали говорили.

О тим некадашњим мирним и срећним временима остала је анегдота коју су забиљежиле Церичке новине, из које се види како се извјесни Тољага, дописник београдских Вечерњих новости, почетком осамдесетих година прошлог вијека морао одселити из ове вароши јер се у њој није догађало ништа важно што би могло занимати широку јавност и о чему би сироти новинар извјештавао своју редакцију.

Додуше, било је и онда међу варошанима божијих створова мимо свијета, каквих има свуда у нашим крајевима, који су наопачке насађени и којима смета све постојеће. Такви су, вјероватно, маштали и сновали да враг однесе церичку идилу, умјесто које би потом наступио буран и непредвидив начин живота.

И, на велико чудо, овим другима се сан испунио до краја. Сада они, послије страшног вишегодишњег рата, у коме се њихова варош налазила на самој линији фронта, имају код своје куће све оно што су некада могли видјети само у страним филмовима: насиље, криминал, дрогу и проституцију . А страначке борбе, које су се овдје зачеле и прије завршетка рата, у првим поратним годинама толико су испарцелисале варош уздуж и попријеко и толико залудјеле и промијениле варошане да их ни рођене мајке више не могу познати. Данас овдје догађаји престижу једни друге, па Нове церичке новине тешко успијевају да забиљеже све што се деси у вароши и читавом крају. Ове новине су једини церички прозор у свијет, јер су локални радио и телевизија морали престати с радом по одлуци странаца који у Босни и Херцеговини, послије Дејтонског мировног споразума, све контролишу и држе у својим рукама.

Оно што не забиљеже новине не значи да се није ни догодило; ту су докони варошани који о свему усмено обавјештавају једни друге. Сада кад не ради ниједна од пет фабрика, њима то преношење и препричавање догодивштина, надуго и нашироко, добро дође да „убију вријеме“ кога имају на претек. И, пошто су се  подобро охладили од страначког жара, којим су протеклих година пламтјели, имају више времена и разумијева за сусједе и кад им нису политички истомишљеници. Исто тако, нашем свијету, који је изгубио готово све што је некада имао, данас не мањка наде, маште и вјеровања у чуда...

    *   *   *

Недавно – има томе више од мјесец дана – наки странац се обрео у Церику.

Залутао, ваљда, шта ли?! Овдје су људи са стране поодавно престали долазити. Дошљак, маркантан - стасит и дугокос - брзо је пао у очи, лако примљен у друштво и почео разбацивати паре. Они с којима се упознао и представио као Бобо, процјењују да је могао имати преко тридесет, али мање од четрдесет година. Ко је он стварно био и откуда је приспио, то га нису ни питали јер Церичани, по природи, нису били ситничави и подозриви. Код њих се дошљак са стране увијек могао осјећети као у својој кући. И тако, негдје у ситне сате, пошто је наручио пиће свима присутним у кафићу на тргу, гдје се с друштвом обрео на крају, странац је пожелио да се обрати присутнима и без тешкоћа добио ријеч. Присутни га нису одмах добро разумјели, јер је говорио  неповезано ...како долази с приморја ...гдје је сусрео чувеног Руса...мага код кога је ишао да му овај прорекне судбину. А онда, кад то нико није очекивао заурлао је:

-Церичани! Сабраћо моја! Патеници једни! Свима нама се примиче Црни Петак! Смак Свијета ће се и овдје догодити у други петак рачунајући од данашњег. Тако је Маг рекао и ја вам дословно преносим Његову поруку! Судбина је, браћо моја, неизбјежна и ту се више ништа не може. 

Иза тога кренуо је према вратима, а присутни мислећи да је човјеку дошао зорт од превише пића, у тајцу су чекали да се врати. Али, тајанствени странац се више није појавио ни те нити било које друге вечери.

Странчево пророштво о скором Крају Свијета, сутрадан се пронијело и, попут куге, раширило по вароши и њеној околини. Наредних дана ни о чему другом се више није говорило. Маштовити гласници су у странчеве ријечи уплели мноштво нових детаља и учинили их толико увјерљивима да се није могао срести ниједан невјерни Тома који би у њих посумњао. Нешто као колективна хистерија заталасало је Церичане и, послије толико година размирице изненада, одједном, сложило. Многи су у томе наслутили уплив невидљивог прста судбине.

-Нека, нека - понављали су варошани у свакој прилици обраћајући се једни другима.  - И право је тако, само нека је исто за све нас! Неки су се већ осилили и умислили да су Бога ухватили... да не кажем за шта!

Читалац ће моћи да се на овом церичком примјеру  изнова увјери колико је снажна и неизљечива пучка тежња за правдом и једнакошћу.

Ако су се варошани брзо покорили наговијештеној судбини, не видећи никаквог начина да се одупру њеној фаталности, њихова црква је скочила на ноге и ухватила с тим у коштац рачунајући да једним ударцем истовремено може оборити двије мухе. Њихов прото Михајло сачекао је недјељну службу у цркви и, послије молитве, на проповиједи осуо паљбу на невјернике који шире Сотонин глас о Страшном суду.

-Страшни суд је извјестан – загрмио је прото својим јасним баритоном - и ту нема сумње! Посумњати морате у глас о Крају Свијета  који шире лажни пророци: некакви магови и врачаре, слуге Сотоне. Неће Господ посебно најављивати  дан и час Страшног суда, који је давно најављен непријатељима Христа. Они морају у страху живјети управо зато што кобни час не знају. Зато вас позивам, христољубиви роде, да се оканете пророка и пророчица и да вјерујете само јединоме Богу и својој цркви!

Прото се уздржао од помињања ичег конкретнијег у цијелој ујдурми за коју је у себи кривио церичке врачаре увјерен да су оне, обадвије или бар једна од њих, кумовале новом узнемиривању Церичана. Нема томе ни три мјесеца како је он једну недјељну проповијед искористио да раскринка самозване пророчице: Цветану, прозвану Моравка, која је живјела у вароши, и Радославку с Церичког брда. Њих двије су се послије смрти Свете Илинке, како је стару врачару у церичком крају и старо и младо звало, прогласиле Илинкиним насљедницама и наставиле њезину работу. Илинка је отишла Богу на истину прије равно годину дана па се варош  била смирила, а прото Михајло понадао да се ријешио вјештичијег соја, како је говорио. Понадао се, али закратко: двије дрзнице, Цветана Моравка и Радославка с Церичког брда, које су одмах иза Илинкине смрти почеле гатати, а након пола године то су објавиле на сва звона и тако изазвале проту Михајла. Његова порука обадвјема била је јасна и недвосмислена: да се моле Богу и одустану од грешних мисли, а о врачању нема ни говора ако не желе да с њим ратују.

Одговор који је прото убрзо добио, био је јасан и, изнад свега, дрзак. И Цветана и Радославка су му поручиле да гледа своја посла и помаже несретном  народу ако умије, а да, ни случајно, не запиње за њих, јер оне раде свој посао и њега не дирају. Прото није имао избора и прихватио је изазов да се јавно обачуна с церичким врачарама раскринкавајући и анатемишући их пред свијетом.

Церичани су сви одреда  подржали проту, чак и они међу њима, који нису били вјерници.

Врачаре, не очекујући директан ударац тамо гдје су биле најтање, примириле су се и заћутале. Цветана је избјегавала да се појављује чешће у вароши као до тада, а онда убрзо отишла на село у коме је њен муж наслиједио родитељску кућу. Они који су долазили у варош из тог села, доносили су вијест да Цветана тамо увелико реновира кућу, набавља живину и козе и, по свему изгледа , да ће тамо живјети. За Радославку се говорило да се покоцкала с мужем и отишла с Церичког брда,  можда у Њемачку, а можда се вратила у своје село на Озрену.

Сад, кад се нашао пред најавом катастрофе, свијет у вароши се почео сашаптавати питајући се шта се то заисата десило са Цветаном и Радиславком и зашто сада, кад је најпотребније, нема никаквог гласа од њих.

-Е, да је Света Илинка жива, ни дана не би разбијали главу нагађањем и бригом.           Знала је та гдје је небо кукама прибијено. А, ове млађе, што се издају за њене насљеднице, нису јој ни до кољена и сумњамо да ишта знају. Да знају, појавиле би се, сада или никада.

Тако су у очајању мудровали варошани и летаргично се препушталинајављеном удесу.

     *   *   *

Седми дан, од онда када је искрснуо тајанствени странац, у вароши се појавила Цветана, и то не кришом него се ушетала право на варошки трг.

Било је касно поподне, вријеме кад се на тргу и шеталишту нашло све што ноге могу да носе. Цветана је дошла из једне споредне улице и прикључила шетачима који нису одмах могли да се снађу и схвате да је ова њихова суграђанка поново с њима. А она се држала лежерно и као да се није трудила да привуче пажњу шетача.

Тек кад је наишла на варошане, с којима је дотле доста хљеба појела и кафе попила, није их могла тек тако минути, него се зауставила и ступила у разговор. Мало, по мало, заустављали су се и други шетачи окружујући тако Цветану и укључујући се и сами у разговор Кад је неко из масе гласно поставио Цветани питање о томе да ли је Смак Свијета на прагу, гомила се одједном утишала чекајући реакцију анатемисане пророчице.

-То је глупост, лаж тобоже великих пророка! – одвалила је Цветана вичући како би је што више свијета чуло. – Могу они причати што год хоће, јер се њима   верује.

-А, ја вам кажем – застала је Цветанау говору дубоко уздахнувши – Смака Света неће бити! Бар ја, ваша Моравка, тако видим и то проричем... Ја над овим градом сада не видим, нити слутим икакво зло у догледно време. Што се тога тиче, можете спавати мирно, осим ако вас нешто друго не мучи. А и за то друго ваша Моравка има лека. Бог ми га казао кад ме одредио да помажем људима.

Маса је ћутала пуштајући Цветану, да  прође и оде својим путем. На крају трга чекао ју је аутомобил с једним јединим сапутником који није до тада излазио вани. Кад је Цветана пришла ауту, стасит мушкарац негдје између тридесетих и четрдесетих година, ошишан до голе коже, , дигао се журно и с вањске стране, џентлменски, отворио врата гледајући даму право у очи.

-Као што видиш, победили смо! - рекла је Цветана намигнувши весело свом пријатељу.

*   *   *  

Цветанино пророчанство да Смака Свијета неће бити онако како га је неко у Церику обзнанио, дочекано је с видним олакшањем и опуштањем.  Али, још се није тврдо повјеровало у то као једину истину: ваљало је сачекати наводни Црни Петак и увјерити у истинитост датог пророчанстава.

И кад је  дошао петак, нешто као лака дрхтавица држало је варошане више од двадесет четири часа. Ни послије откуцавања поноћи док су часовници почетак новог дана, нико се није усуђивао да у невремдоба склопи очи, све док се нису забјеласали трачци новог дана.

Тек тада, помињући Божије име, многи варошани су легли у постељу. Неки, који то никада не чине, легли су и овај пут ћутке, а добар број њих помислио је на Цветану овјеравајући јој ново име Моравка, задовољан што је њихова Света Илинка добила достојну насљедницу.

                                                                                                                                         (2)

Српски сусједи Хрвати, живећи вијековима у додиру с моћним империјама каква је било Франачко Царство, Угарска или Хабсбургшка Монархија, објективно су имали мало изгледа да очувају своју посебност. Исту судбину имали су и остали западни Словени, с том разликом што они данас не теже фалсификовању историје и не праве од црног бијело како то раде Хрвати. Довољно је у прилог изнесеној конататацији поменути само покушаје хрватских историчара да изведу етногенезу Хрвата ''изравно'' од Иранаца, њихових тобожњих предака. О данашњим Бошњацима, тј. дојучерашњим Муслиманима, а прије тога Србима или Хрватима муслиманске вјере или пак национално неопредијељенима, нема се шта посебно коментарисати јер су они у 20. вијеку четири пута мијењали своје «теорије» о томе ко су и шта су.

С разлогом су Стари Римљани срочили максиму о историји као учитељици

живота. Европски народи, који су се констутуисали касније и усвојили тековине античке цивилизације, преузели су наведену мудрост и тако је учинили неспорном за сва времена. Исто тако, на темељима грчке и римске цивилизације и културе, потоњи Европљани су утемељили своју културну основу и временом на њој развили своје посебности које су и дан данас видљиве.

Из кратког историјског прегледа о стварању модерне српске државе видљиво је да су Срби, попут Грка, рецимо, одмах по збацивању турског феудалног јарма приступили формирању националне државе. Није било ниједног тренутка колебања нити лутања на том путу , јер су они послије четири вијека робовања под туђином само обновили оно што су имали прије губљења самосталности. Наравно, није на том путу све ишло глатко, јер је коначно признање неке државе у тадашњој Европи зависило од великих сила. Србија није чекала  некакву милост да јој велике силе додијеле самосталност, већ је властитом борбом против Турака показала снагу и умијеће да извојује слободу и да је осигура формирањем своје државе.

Кривотворства хрватских историчара

Српски сусједи Хрвати слободу су изгубили 1102. године, што и не споре

хрватски историчари, само ти исти историчари не наглашавају довољно да се радило о средњовјековној Хрваској која није тада у себе укључивала области Дубровника, Далмације, острва јужног и средњег Јадрана, Истре и источне Славоније. Неке од наведених области нису до конца другог свјетског рата никада припадале Јужним Словенима, па тако ни Хрватима. Истру и низ острва добила је Федеративна Народна Република Југославија као земља побједница у другом свјетском рату и као чланица антихитлеровске коалиције, а не Хрватска, о чему се данас нашироко говори у јавности која с правом пита да ли има основе да Истра и многа јадранска острва трајно припадну Хрватској с обзиром на чињеницу да их она посједује тек од тренутка кад се отцијепила од Југославије. Хрватски историчари фалсификују и чињеницу о томе да је Угарска фактички покорила Хрватску почетком 12. вијека и проиѕвољно «крсте» потпадање Хрвата под Угарску као «хрватско-угарску нагодбу». Да је стварно постојала угарско-хрватска држава, она би задржала такав назив у сложеном имену државе Аустро-Угарска Монархија, која је постојала као фактичка државна заједница Мађара и Аустријанаца. У том називу Хрвати се не спомињу иако су за цијело вријеме постојања Аустро-Угарске Монархије хрватски крајеви потпадали под власт наведене државе.

Историја коју су писали непристрасни странци почев од Херодота наовамо,

биљежи да су јужни крајеви данашње Хрватске (Дубровник и обала Јадрана са острвима до ушћа Неретве ) припадали српској средњовјековној држави све до њеног пада под турску власт. Потом је Дубровник чинио самосталну Дубровачку Републику, а сва острва и добар дио јадранске обале припадали су Млетачкој Републици све до Наполенових освајања ових крајева и стварања Илирских провинција. Континентални хрватски крајеви су фактички све до 1867. године припадали Угарској, која је наведене године ступила у државни савез с Хабзбуршком Монархијом при чему је настала Аустро-Угарска Монархија.  До наведене године Хрвати су имали под Угарима одређен степен аутономије, свој Сабор и бана, али су неспорно били утопили свој национални идентитет дијелом у мађарски а дијеком у германски национални корпус о чему свједочи онај дио хрватске историје који је познат под називом илирски покрет. Тридесетих година 19. вијека у Загребу је постојао Хрватски сабор и хрватски бан, али је службени језик у свим сегментима употребе био њемачки и мађарски.

Дакле, Хрвати су били у саставу Угарске, али у потпуно подређеном положају. Ништа боље нису прошли Хрвати ни касније у оквиру Аустро-Угарске Монархије.

    Хрвати и Срби као војници Аустро-Угарске Монархије

На просторе Хабзбуршке Монархије Срби су се досељавали у знатном броју  од самог почетка турске власти у Босни и Херцеговини. Неспорно је да је на потезу Вировитица- Карловац- Карлобаг Хабзбуршка Монархија од српског живља формирала Војну крајину као кордон одбране од турских надирања према својој пријестолници. Створивши временом тако од Срба професионалне војнике Монархија их је користила и у одбрани своје границе према Млетачкој Републици, те за војне походе на Француску с којом је деценијама водила крваве ратове. Општепозната је чињеница колико су нескривено објективни Нијемци цијенили српског војника-витеза. Забиљежене су изјаве хабзбуршких војсковођа о томе како би они могли покорити цио Стари свијет само да имају сву војску као што су Срби у њој. А Срби, свјесни да су само најамници у туђој војсци, нису се због наведених ласкања дичили. Не чине то ни данас, иако су комплименти о њиховом витештву  разлог да се српски национ подичи, посебно данас када тај српски национ неки нови генерали са Запада називају геноцидним и склоним масакрирању противника па и цивила.

Насупрот Србима, Нијемци су у протеклим стољећима жигосали своје војне

поданике Хрвате као монструме пред којима свака Њемица треба да сакрије своје дијете и заклони своје очи. О овом феномену је недавно на једној од бх телевизија говорио високо позиционирани хрватски политичар изрекавши при томе пред ТВ-аудоторијумом  дрску лаж. Наиме, он је навео како су «хрвтски војници у аустро-угарско вријеме били на гласу и тако страшни по изгледу да је телал ишао испред њих и овако упозоравао: 'Мајке и сестре, склоните дјецу да се не уплаше, иду хрватски војници и часници!» Истина је, нажалост, сасвим другачија. Истину о Хрватима као монструмима од којих се требало плашити забиљежиле су хабзбуршке војне хронике и та истина гласи овако: «Хрвати у борбу с Французима улазе тек пошто су претходнице разбиле одбрану противника. Они се не труде да гоне противника, већ застају код рењениг непријатеља како би га дотукли користећи при томе најсвирепије поступке које људски ум не може да прихвати: наиме, они се не задовољавају пуцњем у рањрног противника, него га масакрирају одсијецајући му при томе уши, нос, језик или вадећи очи и све то похрањују  у свој торбак.»

Тако се, из разлога освједочене монструозности Хрвата , код Нијемаца

увријежило мишљење да од таквих монструма треба склонити своје мајке и сестре које је телал испред војске управо на такво нешто упозоравао. Наведене чињнице су добро познате сваком данашњем војсковођи Уједињене Европе, али за њих не би било политички исплативо понављати истину о Хрватима, који су увијек били марионете у рукама јачих као што су марионете и данас. Сушта је истина да Хрвати нису јунаци нити су то икада били. Историја, наиме, није забиљежила такво нешто.

Искуства Срба с Хрватима из три минула рата (први и други свјетски рат, те рат 1991-95.) требало би да опамете сваког припадника српског народа да с припадницима хрватског народа није могуће градити суживот и перспективну будућност за своје потомке. Такође, Срби имају обавезу да поштују и на пиједесталу држе историју као учитељицу живота како би им  она непрекидно било на памети и упозоравала их да се подлаца треба чувати иако нико од њих не страхује

NOVI REFERENDUM U DOBOJU!!!

U nedjelju, drugog oktobra u Doboju je faktički novi referendum s pitanjem građanima da li su za Obrena Petrovića kao starog gradonačelnika ili za Milorada Živkovića kao novog gradonačelnika grada Doboj.

Prije nego se izjasne o navedenom pitanju građani treba da razmotre šta je dobroga (lošega!) učinio za njihov grad Obren Petrović koji je u udobnoj fotelji gradonačelnika sjedio cijelih proteklih deset godina i raspolagao godišnje sa po 25 do 45 milona maraka budžeta, zavisno koliko je koje godine iznosio budžet Grada Doboja.

 No najprije građani treba da nađu odgovor zašto je za ovogodišnje izbore SDS u Doboju potrošio silne pare za bilborde s  kojih ih smrknuto gleda ovaj kandidat dok mu leđnu stranu pokriva rođena kćer njegovedruge žene, odnosno Obrenova pastorka?!

 Pa onda da se građani zapitaju kako to da se, manje – više, svi kandidati gradova i opština za gradonačelnike i načelnike odazvaše da na  TV debatama pokažu šta su do sada radili i šta namjeravaju raditi ako budu izabrani ponovo na funkciju, dok jedino Obren Petrović ne imade krabrosti ili, m..a, kako se to narodski kaže, da se suoči s protivkandidatom Miloradom Živkovićem? Da li Obrenov postupak sam po sebi govori da je slabiji kandidat koji ne smije izići na megdan boljem od sebe ili se boji oraha u svojim džepovima kojih je nakupio premnogo u proteklim godinama?

Ili je, pak, dobio nalog od svojih gazda iz Zenice i Sarajeva da se javno ne pojavljuje osim ako nije u pitanju iftar ili odavanje pošte domovinskim braniteljima Posavine kako je to uradio nedavno u društvu jednog od živih domoljuba s tog područja Peje Krnjića, inače jednog od kandidata na listi odbornika Gradskog odbora Srpske demokratke stranke Doboj!!!

Dalje, građani neka se podsjete da li ih je i kako Petrović pomagao u vrijeme poplave pošto mu je to trebalo da, kao gradonačelniku, bude osnovna obaveza? Da li je on, Obren Petrović, kao gradonačelnik grada na tri rijeke imao prije poplave u glavi tri čiste pa da zna da mu je za, ne daj Bože, trebao biti u pripravnosti bar jedan čamac a ne da svoju bruku pokazuje pred TV kamerama žaleći se kako ga predsjednik Republike Srpske, koji je došao da pruži pomoć poplavljenom Doboju, nije spasavao svojim čamcem?

Šta li je Obrena savjetovala tada bulumenta od tridesetak savjetnika koje ima na platnom spisku u gradskoj upravi pošto mu je, evidentno mudri, Sreto Pekara riješio zaštitu od poplave na način da sipa šljunak na asfalt duž puta koji vodi od Usore ka mostu kod željezničke stanice kako bi odmah po prestanku poplave oprao milion i po maraka koje je naplatio za navedeni „ćorav posao“!?

Ako biračima ne bude dovoljno ovo argumenata što smo naveli, neka se prisjete Obrenovih svjedočenja u Hagu i pred Sudom BiH protiv svojih pretpostavljenih u ratno vrijeme, kako onih u MUP-u RS  tako i čelnih ljudi opštine Doboj dok se on privremeno izvukao od optužbe iako je bio čelni čovjek Stanice javne bezbjednosti Doboj i po komandnoj odgovornosti je kriv za propuste u radu dobojske policije od 1991 do 1994. godine.

I na kraju još da istaknemo činjenicu, koju Petrovićne i ne krije. Dakle, on se hvali pred svojim saradnicima kako će da vrši funkciju gradonačelnika (ako bude izabran) do 2018. a tada mu je ambicija (Čitaj nalog šefova iz Sarajeva!) da na listi SDS bude izabran u Predstavnički dom Parlamentarne Skupštine u Sarajevu kako bi pojačao bošnjačku parlamentarnu grupu u tom organu! Dvije godine načelnikovanja će mu, kako kaže, omogućiti da prikupi novac za kupovinu glasova za poslanika, te da resursima naroda iz Grada Doboja osvoji željeni mandat.

Nadamo se da će građani Doboja, bar kritična masa njih, koji su potpisali ne tako davno peticiju za Obrenovu smjenu s mjesta gradonačelnika zbog izvrdavanja da izgradi spomenik braniocima Doboja u Gradskom parku, imati sve evidentno na umu i na referendumskom pitanju Obren ili Živković zaokružiti ovog drugog. Dokazanog stručnjaka, srpskog narodnog predstavnika u organima BiH, humanistu i, nada sve, poštenog i če4stitog čovjeka!

Čestitamo građanima Doboja na promišljenom izboru gradonačelnika!

ПОЧЕТАК КРАЈА ГРАДОНАЧЕЛНИКА ОБРЕНА ПЕТРОВИЋА

Не треба бити нарочит видовњак да би се из угла добро обавијештеног грађанина Добоја могао видјети  долазећи скори крај актуелног градоначелника Добоја Обрена Петровића!

„Свака сила за времена“, народна је пословица коју је исковао народ огромног стрпљења и вишевјековног трпљења турске тираније, дакле, српски народ који није никада у својој историји залуду дизао глас и руку него тек када му је догоријевало до ноката.

Сада се види да је било узалудно својевремено Петровићево регрутовање у службу портпарола, савјетника и ко зна којих све не поданика који су о њему ширили глас да посједује мудрост књаза Милоша, да је човјек који ће свакоме изићи у сусрет и помоћи и тд. Било је то у вријеме када се добојски начелник општине разбацивао парама прибављеним понајвише од продаје општинских некретнина и дизања кредита које је аминовала Влада Милорада Додика.

Тада су се на локалним изборима куповали српски гласови а Бошњаци су своје гласове давали ексклузивно Обрену Петровићу који је имао дил с хоџама које су по џамијама агитовале за овога тврдећи како је Петровић прави човјек који ће обилато помоћи Бошњацима у општини Добој.

Да ли се треба чудити феномену да су своје гласове Петровићу (а не и СДС-у) давали управо они Бошњаци који су 1992 – 1995.  године, за вријеме полицијског начелниковања тог Казанове из села  Липца,  доживљавали свакојаке тортуре, отимачину и девастацију имовине при чему су сродници неких од њих и главу изгубили!?

Не треба се чудити! Наиме, живимо у времену капитализма у коме се све вриједности мјере новцем и када се за новац може све купити! Тако је и Обрен Петровић, као што су и још неки добојски челници из ратног времена, добио понуду бошњачке стране да ради за ту страну а да заузврат неће бити хапшен упркос ислеђивању кантоналног тужилаштва из Зенице , те упркос кривици која га аутомаски следује по командној одговорности! Наравно, није  била ријеч о томе да овај ради као појединац са властитим ресурсима већ као начелник општине (Града) с ресурсима институције на чијем је челу.( Други добојски ратни челници своју слободу плаћају кешома а извори из којих црпе живу лову су добојска привреда, природни ресурси које експлоатишу, градња уз евидентан урбицид јер само тако избјегавају знатније трошкове уређења земљишта, прикључке и сл.)

Дакле, Петровић је обавезан да слуша своје менторе чији су шефови у Сарајеву  а посредници у Зеници. Нас није зачудило када је Петровић прије десетак година јавно обзнанио своју посјету зеничком муфтији и обзнанио сагласност коју су он и муфтија постигли по многим питањима везаним за Бошњаке у Добоју! (сик!) Тада се видјело да с бошњачком страном нема шале, да се муфтији мора доћи на ноге а не чекати га и евентуално примати у посјету кад овај обилази вилајет и вјернике и вјерске службенике  у вилајету, коме припада и Добој, са одређеним бројем вјерника исламске вјероисповијести и одређеним бројем вјерских службеника.

Јавно изјашњење да је пробошњачке оријентације изнио је својевремено Петровић у сарајевском листу Дневни аваз и устврдио тада како је сигуран да је преко 50% Добојлија за НАТО. Наведена изјава рјечито свједочи чији је џокер актуелни градоначелник Добоја.

Петровићево ексклузивно угошћавање у Добоју Хариса Силајџића и заједничко присусутво њих двојице на свечаности отварања нове џамије у Сјенини, више је него очигледно повладавање Харију за кога добро обавијештени кругови тврде да држи у шаци уцијењене Добојлије за њихово ратно дјеловање као челника локалне власти, полиције и владајуће политичке странке.

Јучерашње присуство Петровића у Зеници на обиљежавањ Дана дјетета, празника који је утемељио Ататурк прије девет и по деценија, подразумијева се као долазак неког турског вазала на ноге господару!

У свему изнесеном једна ствар недопстаје!  Наиме, недостаје оно што отвара питање какве везе с муфтијама, хоџама, Харисом, Ердоганом и сличнима имају добојски Срби?! Какве везе с наведеним иступима Петровића има СДС и Младен Босић?! Да ли ћутање Босића и СДС-а о бруци коју чини Петровић значи њихово одобравање поступака градоначелника Добоја Обрена Петровића?!

И на крају, има ли СНСД-а као опозиционе странке у Добоју. Питам, како је недавно на порталу Добојски инфо питање поставио уредник тог портала. По свему испада да СНСД у Добоју не постоји у изворном облику, можда постоји у неком мимикрираном!? Недвојбено се намеће закључак како Обрен Петровић, без сагласности с капоом добојског СНСД-а, није предузео ниједан од својих наведених корака.

Што се протеста и петиције у организацији Градске борачке организације Добој тиче, тврдим да је то свјетло на крају тунела. Сматрао сам и то јавно устврдио прије двије године како ће се у Добоју непринципијелна СДС-ова власт завршити уличним протестима.

Не сматрам да је чланство борачке организације пуном снагом кренуло у рушење труле СДС-овске власти у Добоју, укључујући и захтјеве о подизању споменика палим борцима у добојском парку, враћање спомен-собе у зграду бившег Дома војске и др. већ да то чини једном луком и то лијевом. Но и такав гест и снага борачке организације није за потцјењивање и да је паметан, као што није, градоначелник би сјео за сто с борцима и размотрио њихове захтјеве. Питање је пак да ли му ментори из Сарајева и Зенице то дозвољавају, те да ли га капо добојског СНСД-а подстиче да преговара или наговара на избјегавање суочење с оправданим захтјевима борачке организације, што Петровић трапаво чини у посљедње вријеме?!

Било како било, и једни и други, фигуративно речено, раде о глави Петровићу, с јасном намјером да га виде у прашини и блату у које ће слетјети с ггадоначелничког положаја. Тај дан је извјестан јер ово што Петровић ради посљедњих мјесеци, или још тачније послије поплаве Добоја, убрзава његов градоначелнички крај.

Бадава он „лети“ из једног ТВ студија (БН) до другог (К3) и прича приче о својој доброј намјери и парама које проси од моћних у свијету. Што више прича, његово бирачко тијело му све мање вјерује а ни ментори му више не поклањају пуно повјерење јер знају они из историје да са српским масама не можеш никада рачунати насигурно. Хајдучке су Срби крви и таман кад помислиш да се раја смирила, неки знамен с неба се укаже и она се дигне на буну с покликом:Потурица (Обрен) гори од Турчина! Обрен је однедавно главна тема у негативном смислу у свакој српској кући добојске општине и сама та чињеница указује како му се не пише добро.

Нема потреба да му овом приликом ми дијелимо савјете. Биће довољно и хришћански подобно да прозивамо бар неког од силног броја Обренових савјетника како би тај авно казао чему његов газда може да се нада у времену које је пред нама.

Још једном тврдим да, пошто се се зна како се по јутру дан познаје, актуелном градоначелнику Добоја  не пише се добро!!!

ДРВЕНИ АДВОКАТ ДОБОЈСКОГ СДС-а

Од прољећњих радова на пчелињаку не стигнем да редовно ишчитавам актуелности из Града Добоја, односно да ишчитам реаговања појединаца и група на друштвеним мрежама у поводу појединих догађања у нашем граду. Из предње г разлога с малим закашњењем сам прочитао „умовања“ Игора Јовановића, како поводом Става СПЦ – намјесништво добојско, тако и једног ранијег његовог текста у коме се чуди оштрини полемике коју сам имао са Зораном Благојевићем, одборником у Скупштини Града Добој.

Најприје желим да укажем да једну неспорну чињеницу и поставим логично питање: Како се десило  да се до сада, од 18 савјетника Обрена Петровића, међу којима има недвојбено стручних и компетентних људи, те од мноштва дипломираних правника и других високошколаца који службују у административној служби Града Добој, није нашао нико да теоријски Градске скупштине ј брани проблематичну одлуку градске скупштинске већине о приступању Добоја заједници општина турског свијета (коју је предложио Обрен Петровић),  доли један млађани и надобудни, а уз то дрчни, Игор Јовановић, однедавно омладинац СДС-а!

Ствар одбране наведене одлуке од стране неког појединца, сама по себи,  не би бола очи да млађани Јовановић при томе није узео на зуб свештенство Намјесништва добојског Српске православне цркве и одлуку са састанка наведеног црквеног органа,  коме је присуствовао главом и брадом Епископ зворничко-тузлански Хризостом, покушао да компромитује.  Наиме, по мишљењу Јовановића, наведеним оглашавањем часних отаца Српске православне цркве, поводом проблематичне одлуке Скупштине Града Добој о приступању заједници општина турског свијета,  на дјелу се тобоже очитовала  „клерикализација добојске политичке сцене“.

Иза тога, цитирајући закон, Јовановић спочитава црквеним оцима како је црква одвојена од државе. Међутим, одмах иза наведеног, он признаје да је Црква, свакако, дио друштва и том чињеницом стиче право да буде консултована у „многим важним питањима“, чиме надобудни аутор запада у контрадикцију коју покушава ријешити оптужбом патријарха Иринеја због подршке Милораду Додику на изборима 2014. године.
Јовановић “види“ клерикализацију друштва  приближавањем вјерских структура политичким структурама, чиме се „битно редукују демократске вриједности у једном друштву, поготово у једном сложеном друштву какаво је друштво у Босни и Херцеговини“.  Даље, Јовановић наставља да доцира као да пред собом има дјецу из обданишта а не образоване теологе: „Druшtvo u Bosni i Hercegovini je uzimajuћi u obzir druшtveno – istorijski kontekst bilo sa maњim prekidima uvijek konfliktno druшtvo, a danas u њgovoj postkonfliktnoj fazi kada mu se pruжa prilika da izraste iz jedne mlade demokratije sa svim њenim anomalijama u stabilno demokratsko druшtvo koje odlikuje vladavina prava i pravna drжava, uz poшtovaњe i zaшtitu љudskih prava i prava maњina, ono nema potrebe da bude optereћeno nekim novim potencijalnom konfliktima. Konfliktima koji proizilaze kao posљedica razlika izmeђu crkava i vjerskih zajednica, odnosno etniчkih nacija u чijem identitetu je vjerski sadrжaj fundamentalnog karaktera, a na koje crkve i vjerske zajednice, shodno izreчenom imaju veliki uticaj pogotovo direktnim mjeшanjem u politiчki жivot“. (Подвукао Б.Ш)

Наведено Јовановићево трабуњање о тобожној демократији, е да би се показала његова цјеломудреност коју један недовршени студент објективно не може имати, посебно ако уз то мијења политичке странке као Циганин коње и скрашава на крају свог политичког лутешествија  у Омладинској организацији СДС-а (Сик!)

Још једну ствар Јовановић није научио,  а нашао је за потребно да у свом чланку од 10. марта ове године, спомињући моје име и презиме,  изражава чуђење због оштрине моје полемике са Зораном Благојевићем у којој сам аргументовао показао  да се речени Благојевић понаша као да је најспособнији човјек у Добоју а само је пуки погонски инжењер каквих у овом граду има на десетине. Доћи из Возуће и мислити како овдје у Добоју важе иста правила горштачког тршења на свим пољима привредног и друштвеног живота, а  не очекивати да те нико неће због умишљености спустити  на земљу, то могу само неозбиљни типови којима припада и Игор Јовановић.

Е, таквим  дошљацима, као што су Благојевић и Јовановић , има ко у Добоју да каже, по оној народној: Попу – поп, а бобу –боб, да то што они мисле да је паметно, плиткоумно је и изазива супротне ефекте, само што један број Добојлија каже нехајно: Пусти будале крају,  док други реагују сразмјерно почињеној глупости умишљених.

На крају једно наградно питање за Јовановића:

Како се зове, политички и демократски речено, наравно,  кад пред локалне изборе хоџе агитују код својих вјерника да ови обавезно гласају за Обрена Петровића јер ће највише за њих учинити?

Напомена: Моје питање је проистекло из сазнања од познаника Бошњака, које сам отворено питао на који се начин код њих на трибинама агитује за Обрена Петровића кад имају бошњачке кандидате за начелника. Одговор је био: да се за Обрена не агитује на политичким трибинама већ да  то чине хоџе у џамијама. (Сик!)

                                                                                  Василије Шајиновић,  професор